Почетком октобра 2024. године објављен је 8. број часописа „Новоречје“ који су издали Филолошко друштво „Речи“, издавачка кућа „Алма“ и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“. У овом броју представљени су радови филолога из Бугарске, Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Америке. Већина радова је посвећена новим речима створеним од личних имена, презимена и надимака који су били представљени на конференцији часописа и Филолошког друштва „Речи“ 15. маја 2023. године.
Диана Благоева (Софија) испитују структурне и семантичке карактеристике нових деантропонимних именица у језику бугарских штампаних медија од почетка 21. века, именица најчешће створених из презимена, a ређe и личних имена и надимака познатих личностима углавном из области политике, поп културе и спорта. Велики део нових деантропонимних именица чине оказионализми, чији је век краткотрајан, а често имају за циљ усађивање негативног става према особама са одређеним положајем и улогом у јавном животу. Милица Михаљевић (Загреб) анализира са терминолошког становишта назив „деантропонимни неологизми“ и пореди их са сродним називима. Ауторка предлаже дефиниције ових неологизама и разграничења у односу на блиске појаве, те анализира контексте у којима се ове новотворенице појављују. Ивана Лазић Коњик са семантичко-деривационог аспекта анализира речи добијене од личних имена и презимена политичких личности из дескриптивних речника и корпуса српског језика, те указује на њихове творбене типове уз истицање континуитета и нових творбених појава. Ауторка обраћа пажњу на значењске типове и на когнитивно-прагматичку мотивисаност настанка лексема створених од личних имена и презимена, које указују на негативне појаве у друштву и у политичком деловању појединаца или организација, као што су анархија (бакуњински), диктатура (бонапартизам), издаја (бранковић, дражиновац, квислинг, недићевац), суровост (драконизам), фашизам (мусолинизам, османизам, хитлеризам, шовинизам). Амела Шеховић и Елма Дурмишевић (Сарајево) су анализирале деантропонимне неологизма као кључне речи епохе у савременом босанском језику, нпр. орбанизација, путинизација, трампизам у друштвеном котексту, а размотрено је и питање трајности њиховог о(п)станка у лексичком фонду босанског језика. Ђорђе Оташевић (Београд) анализира деантропонимне неологизме с презименом руског политичара и државника Владимира Владимировича Путина у основи. Међу ексцер-пираним неологизмима највише је именица – седамдесет седам. Придева има шеснаест, прилога осам, а глагола – четири. Најчешћи префикси су анти- и про-. Најчешћи суфикси су –овски, -ски, -овац, -овка и -изам. Срећу се суфиксоиди –крата, -кратија, -лог, -логија, -ман, -манија, -фил, -филија, -фоб, -фобија, као и домаћи облици неких од њих: –љуб, -љубац, -љубље, -мрзац. Већина ексцерпираних неологизама с презименом Путин у савременом српском дискурсу има изразито поларизоване конотације и крајње негативно или крајње позитивно вредновање. Весна Николић (Београд) је методама корпусне и квантитативне лингвистике анализирала творенице на –овски/-евски изведене од имена, презимена и надимака личности које су обележиле 20. и 21. век. Те лексеме класификоване су према професији особа чија су имена и презимена ушла у састав изведеница, а резултати истраживања откривају да се кључним личностима наше епохе могу сматрати лоши политичари. Слободан Новокмет (Београд) је усмерио своју пажњу на нове деантропониме у српском језику творене помоћу суфикса –(шт)ина, као продуктиван творбени модел који укључује име, презиме или чак надимак личности из литературе, политике који продукује значење „оно што има својства и особине онога што је у творбеној основи”, типа обломовштина, глембајевштина, недићевштина и сл. Утврђене су нове речи творене на овај начин у српском језику и имена личности која најчешће учествују у овом творбеном типу. Вања Миљковић (Београд) анализира деантропонимизацију на примерима из савременог српског сленга. Анализа је показала да се деантропоними могу поделити у три групе према томе на ком се значењском сегменту антропонима развијају. Најбројнију групу чине деантропоними који настају метафором или метафтонимијом наспрам референтног значења антропонима (нпр. Фродо „мушкарац са изузетно длакавим горњим делом стопала“. Деантропоними могу бити утемељени и на појмовној метонимији (нпр. гаги „мушкарац уопште“, шабан „увредљив назив за особу коју говорник види као социјално инфериорну“) и др. Бојана Томић (Београд) је анализирати лексеме настале деантропонимизацијом тј. апела-тивизацијом женских имена. У раду је указано на педесетак епонима према имену неке познате жене, било да је у питању реална или измишљена, односно митолошка личност (ксантипа, кири, немезис). У разговорном језику уочен је невелик број лексема и синтагми које припадају неправим епонимима икоје се углавном тичу назива установа (Ишла сам у Дринку; Изложба је у Цвијети; Одсели су у Олги Дедијер). Потенцијално најпродуктивнији тип епонима јесу ситуациони епоними (Она је наша Монсерат; Ово је Драгана, наша Моника). Милица Божић Синчук (Београд) је испитивала употребе лексеме владика као властите именице (Владика) на основу грађе из Речника САНУ и Корпуса савременог српског језика, у књижевним и публицистичким текстовима – уз свештено име, као стални део имена (Владика Николај, Владика Раде, Владика Његош) . Ауторка је закључила да се процес антропонимизације лексеме владика у српском језику није остварио, али да је присутна тенденција онимизације у неким контекстима.
У часопису су објављена и два текста које је уредништво добило мимо конференције. Данко Шипка (Темпи) је преставио различите случајеве појављивања речи за нове појмове – из потребе употребе нових речи насталих увођењем нових технологија. Различитости у решењима у појединим језицима свакако сведоче о глобалној лексичкој, језичкој, и, шире, културној разноврсности, што доприноси богатству глобалног културног наслеђа, али указује на међукултурне разлике. Лазар Бошковић (Београд) испитује прожимања српског језика и нових комуникационих пракси и технологија, заснованих претежно на енглеском језику и истиче недостатак доследне и дефинисане стручне терминологије на српском језику. Примери погрешног превођења са енглеског на српски, чак и за једноставне и јасне појмове, довели су до тога да су „друштвени медији“ непотребно и чудно прекрштени у „социјалне мреже“. Део овог текста је посвећен и потреби стварања нових српских речи за нове дигиталне појмове, којих је све више. Аутор преноси и своја сазнања настала током рада на књизи „Речник интернета и дигиталне комуникације“.
У осмом броју су објављени и нови прилози Ђорђа Оташевића Грађи за речник нових речи (8), Речник деантропонимних неологизама и Библиографију радова на словенским језицима и енглеском о неологизмима везаним за актуелну пандемију : избор (5).